Korisni idioti Kremlja: Srpska kultura u službi Putinove propagande

U novembru je otvoren Centar rusko-srpskog prijateljstva na Marijupoljskom državnom univerzitetu “Arhip Kuindži”, u okviru manifestacije Nedelja srpske kulture. Rukovodilac ovog centra Jevgenij Rabinjin, docent na Katedri za istoriju i politikologiju pomenutog univerziteta, objasnio je razloge otvaranja ove institucije – postoji “pretnja podele ruskog i srpskog naroda oko geopolitičkih pitanja”, pa samim tim “postoji potreba da se naši odnosi dalje jačaju”. Jednostavnije rečeno, treba sprečiti bilo kakvu mogućnost da Srbija skrene sa Putinovog puta, da se uputi u smeru Evropske unije i NATO pakta.

Prokremaljski mediji u Srbiji slavodobitno su izvestili o ovom svečanom događaju, citirajući učesnike i objavljujući fotografije sa lica mesta. Među citatima nesvesnim cinizmom se izdvaja Rabinjinova izjava kako su Srbi dali doprinos njihovom gradu početkom devedesetih godina: “Srpski građevinari su došli i izgradili kuće ovde u našem gradu Mariupolju”. Iste one kuće koje je ruska vojska rušila artiljerijom, besomučno ih granatirajući, dok nije pretvorila čitav grad u ruševinu. Fotografije razorenog Marijupolja obišle su svet i izazvale sveopšte zgražavanje.

Srpskim kulturnim delatnicima, istoričarima, politikolozima i drugim učenim ljudima koji učestvuju u Nedelji srpske kulture, nimalo ne smeta što se Centar rusko-srpskog prijateljstva otvara u okupiranom gradu, na teritoriji koju je Ruska Federacija silom otela od Ukrajine, počinivši usput silne ratne zločine. Moguće da je njima važno samo to što novoosnovani centar ima kao osnovni cilj upoznavanje studenata i žitelja čitavog regiona sa srpskom istorijom i kulturom.

Sudeći po jednoj fotografiji sa otvaranja, reč je o sasvim osobenom vidu srpske istorije i kulture. Na fotografiji se vidi vitrina sa poređanim srpskim artefaktima, a među njima dominiraju fotografije srpskih velikana: Slobodana Miloševića, Draže Mihailovića i Emira Kusturice. Da, okupirani, razvaljeni grad možda i jeste adekvatna lokacija za promovisanje kulture smrti.

Otvaranje narečenog centra je samo mali deo saradnje Rusije i Srbije na polju kulture, koja se intenzivirala nakon invazije na Ukrajinu i nalazi se na istorijskom maksimumu. Saradnja se odvija na najvišem državnom nivou. Srbiju je prošle godine posetio Vladimir Iljič Tolstoj, savetnik za kulturu predsednika Rusije Vladimira Putina, a tom prilikom mu je ministar kulture Nikola Selaković, u ime predsednika Srbije Aleksandra Vučića, uručio Orden srpske zastave prvog stepena za jačanje kulturnih veza Srbije i Rusije.

U Beogradu je više puta boravio Mihail Švidkoj, specijalni Putinov predstavnik za međunarodnu kulturnu saradnju. Tokom poseta bratskoj Srbiji, Švidkoj se sastajao sa ministrima kulture, obrazovanja i spoljnih poslova, gradonačelnikom glavnog grada, ali i sa rukovodstvima značajnih kulturnih institucija kao što su Narodno pozorište u Beogradu, Bitef teatar i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada. U tim razgovorima dogovarani su veliki projekti srpsko-ruske kulturne saradnje.

Dogovori su urodili plodom, međunarodna saradnja između dve oficijelne, državne kulture odvija se kao po loju. Predstave velikih ruskih pozorišta redovno gostuju u beogradskim teatrima, a srpske pozorišne predstave gostuju po ruskim teatrima i festivalima. U srpskoj prestonoci su samo u oktobru održane manifestacije “Dani Moskve u Beogradu”, “Festival ruskog filma” i “Dani duhovne kulture Rusije u Srbiji”. S druge strane, u Rusiji je isti period rezervisan za manifestaciju “Mesec dana srpske kulture” koji se održava u Moskvi.

Pa šta je u tome loše? – zapitaće se neki apolitični ljubitelj umetnosti. Zar nije normalno da kulture međusobno sarađuju, razmenjuju predstave, filmove i druga umetnička dela? Jeste normalno, ali u normalnim okolnostima. U vreme kad se Rusija transformisala u tiraniju koja vodi agresorski, genocidni rat protiv susedne države, pretvarajući sve što može u oružje za borbu, uključujući kulturu, ništa više nije normalno.

Najbolje je čitavu stvar objasniti na primerima, tu se sve vidi kao na dlanu. Narodno pozorište ponosno je objavilo da je njihova predstava „Rat i mir“, rađena po Tolstojevom romanu, u dramatizaciji Fedora Šilija i režiji Borisa Liješevića gostovala u Nacionalnom dramskom teatru Rusije „Aleksandrinski“ u Sankt Peterburgu u okviru 14. Međunarodnog pozorišnog festivala „Aleksandrinski”. Baš lepo. A bilo bi još lepše da pozorište “Aleksandrinski” nije podjarmio Putinov režim, baš kao i sva druga pozorišta u Rusiji. Smenjeni su svi upravnici i reditelji koji nisu pokorni vlastima, a na njihova mesta dovedeni su poslušnici.

U teatru „Aleksandrinski“ smenjen je glavni reditelj Nikolaj Roščin, jer su se gledaoci žalili policiji kako njegova predstava diskredituje rusku vojsku. Predstava je inače rađena po komadu „Sirano de Beržerak“ Edmona Rostana, dosta se nosati poeta i romantik izmicao oštrom oku cenzure, prava je sreća da su ruski ljubitelji pozorišta svesni građani, sposobni da prepoznaju neprijateljsku propagandu na svakom mestu, pogotovo tamo gde je nema.

Isto pozorište otkazalo je izvođenje predstave „1881”, rađene po romanu slavnog ruskog pisca Borisa Akunjina, a potom je otišlo i korak dalje, saopštivši da Akunjin uopšte nije autor sopstvenog komada. Uprava pozorišta saopštila je da se tekst predstave „1881” sastoji od „kompilacije istorijske građe, dijaloga na osnovu arhivske građe”, a autorstvo „teksta koji se čuje u predstavi pripada kreativnom timu pozorišne produkcije i reditelju predstave”. 

Sasvim razumljivo, pošto je Akunjina Putinov režim proglasio teroristom i ekstremistom, pa je izdavač odbio da štampa njegove knjige, podaci o starim izdanjima nestali su sa sajta izdavača, a i druga pozorišta otkazuju predstave rađene po njegovim delima. Za savremenog klasika ruske književnosti, dobro poznatog i našim čitaocima, nema mesta u ruskim pozorištima, ali zato ima za srpske dramaturge i reditelje koji se, za razliku od Akunjina, ne protive agresiji na Ukrajinu, niti kritikuju Putinovu tiraniju.

Još jedan tipičan primer. U okviru kulturne razmene u  Narodnom pozorištu u Beogradu gostovala je predstava “12” proslavljenog reditelja Nikite Mihalkova. U Srbiji se obreo i sam Mihalkov, organizovan je susret reditelja sa probranim medijima, gde je bilo reči o svemu osim o pozorištu, filmu i umetnosti. Mihalkov se u međuvremenu preobrazio u vatrenog Putinovog propagandistu, pa je sa scene Narodnog pozorišta besedio sve ono što se može pročitati u opskurnim kremaljskim glasilima.

Napao je Mihalkov katoličku crkvu zbog papinog priznavanja istopolnih brakova, satanizovao je parove koji ne žele decu, lupetao kako je Srbija bombardovana zbog teorije zavere o zlatnoj milijardi, optužio je Amerikance, Engleze i čitav anglosaksonski svet da su upropastili dve generacije Rusa koje “nikada neće moći da shvate da su Rusi i Ukrajinci jedan isti narod”.

Usput je objasnio i zašto je Rusija napala Ukrajinu – bio je to preventivni napad, da nisu krenuli da razvaljuju Ukrajinu, Ukrajina bi napala Rusiju. Javilo se reditelju. Ili je čitao “Informer” koji se u februaru 2022. godine proslavio naslovom “Ukrajina napala Rusiju”. Ukratko, Narodno pozorište je pretvoreno u platformu za najcrnju kremaljsku propagandu, i to najprimitivnijeg tipa, da ne upotrebim neki teži termin.

Dok na sva zvona hvale kulturu, predstavnici ruske države istovremeno cenzurišu i progone sve umetnike i kulturne delatnike koji se protive Putinovom režimu i agresiji na Ukrajinu. Pritisak je poslednjih godina postao nepodnošljiv, pa se u emigraciji našlo sve ono najbolje što ruska kultura trenutno ima, od Vladimira Sorokina do Sergeja Lebedeva, od Mihaila Šiškina do Viktora Šenderoviča, od Ale Pugačove do Zemfire, od Ljudmile Ulicke do Dmitrija Bikova, od Timura Bekmakbetova do Dmitrija Gluhovskog, da ne nabrajam dalje.

Kulturna saradnja Rusije i Srbije ne obuhvata najveće ruske stvaraoce, jer su oni mahom proglašeni stranim agentima, osuđeni na zatvorske kazne u odsustvu ili su im bar oduzeta profesorska zvanja i slične titule. Na prvi pogled deluje paradoksalno, ali u okviru međudržavne saradnje nema čak ni ruskih pisaca čije su knjige prevođene i objavljivane u desetinama izdanja, pisaca koji uživaju veliku naklonost srpske publike, kao što su na primer Aleksandar Genis ili Viktor Jerofejev. A kako bi ih i bilo kad Genis o Rusiji govori kao o nacističkoj i fašističkoj državi, a Jerofejev je upravo objavio novu knjigu rečitog naslova “Novo varvarstvo: roman-fantazija o ruskoj krivici”.

Za rusku državu su svi značajni ruski umetnici prosto neprijatelji, jer se protive Putinovoj tiraniji. Za Kremlj je kultura samo još jedno oružje u arsenalu, a umetnici su dobri samo ako su poslušni hazjajinu. Tako da kulturna saradnja Srbije i Rusije nema veze sa kulturom, već sa širenjem meke moći Kremlja kroz još jedan kanal. Kao što reče istoričar i politikolog Konstantin Pahaljuk u intervjuu za “Novu gazetu”: “Ruska država, vođena principima ‘meke moći’, favorizuje naizgled neideološke projekte, ali ih politizuje pretvarajući svaki neutralni kulturni prostor u propagandni resurs”. Zahvaljujući srpskim kulturnjacima, pomalo putinofilnim ali više žednim bilo kakve pažnje i priznanja, srpsko kulturno polje je postalo još jedan takav resurs u službi zločinaca iz Kremlja.