Generalštab nije simbol slobode, već ratnih zločina

Pobunjeni građani i studenti odneli su veliku pobedu nad režimom Aleksandra Vučića. Džared Kušner (Jared Kushner), zet predsednika SAD-a Donalda Trampa (Trump), odustao je od projekta izgradnje luksuznog hotelsko-stambenog kompleksa “Tramp” u centru Beograda, na mestu gde se nalazi Generalštab. Protesti za odbranu Generalštaba urodili su plodom, čemu je znatno doprinelo i Tužilaštvo za organizovani kriminal podigavši optužni predlog protiv ministra kulture Nikole Selakovića i još nekoliko državnih zvaničnika zbog nezakonitog pokušaja da se sa Generalštaba skine status zaštićenog kulturnog dobra.

Studenti, građani i stručna javnost ujedinili su se u odbrani Generalštaba i uspeli da sačuvaju zgradu od rušenja. Tačnije, ostatke građevine, pretekle nakon NATO-vog bombardovanja 1999. godine. Vučićev pokušaj da kupi naklonost američkog predsednika neslavno je propao, što je odlična vest za većinski deo Srbije, kojem je dozlogrdila naprednjačka autokratija.

Slučaj Generalštab po mnogo čemu je paradigmatičan za stanje srpskog društva, jer je ogolio sveopštu konfuziju u koju je Srbija upala još sa dolaskom Slobodana Miloševića na vlast i nema nameru iz nje da se iskobelja. Opaska Vuka Perišića iz eseja “Demon nacionalizma” da je Miloševićev režim “preživjela monumentalna, sveopća i široko rasprostranjena zabuna u percepciji događaja koji su započeli 1987”, još jednom se pokazala kao istinita.

Zahvaljujući upornom falsifikovanju nedavne prošlosti i sveopštoj ogrezlosti u memorandumsku viziju stvarnosti, u Srbiji su linije fronta tako suludo povučene da svaki politički sukob postaje suštinski promašen. Zato su i uloge koje igraju politički i društveni akteri zamenjene ili potpuno pobrkane. Od Vučića i naprednjaka, kao osvedočenih nacionalista i samozvanih patriota, očekivalo bi se da budu poslednji ljudi koji bi prodali Generalštab, a još manje bi se očekivalo da ga ustupe Amerikancima.

Za njih bi Generalštab trebalo da bude simbol srpskog stradanja, spomenik nepravednom napadu NATO pakta na jednu slobodarsku zemlju, večna opomena na prošlost u kojoj se režim, u kojem je Vučić bio ministar informisanja, hrabro usprotivio celom svetu. Zato Generalštab nikada nije ni obnovljen, već je smišljeno ostavljen da stoji kao ruševina u strogom centru prestonice, kako bi podsećao na bombardovanje, te reprodukvao sliku o srpskom narodu koji je 1990-ih postradao na pravdi Boga, ni kriv ni dužan. Svrha te ruševine je i da prikrije sva zločinstva koja je Srbija počinila u nedavnim ratovima, kao i pravi razlog NATO intervencije.

Međutim, Vučić i naprednjaci su spremni da rasprodaju sve živo, iz koruptivnih i političkih razloga, odustajući od svog vajnog patriotizma, pa su tako privremeno suspendovali svoju dojučerašnju retoriku o Generalštabu, iz krajnje pragmatičnih motiva. Naravno, nisu odustali od priče o nepravednom NATO-vom bombardovanju i stradanju vaskolikog nevinog srpstva, samo je primenjuju u drugim prilikama, povodom bitke na Košarama, gađanja RTS-a, a najviše 24. marta, na obeležavanju godišnjice bombardovanja.

S druge strane, pobunjena opoziciona javnost koja je branila Generalštab, neretko je pribegavala upravo kvazipatriotskoj retorici iz radikalskog i naprednjačkog asortimana. U protestima je bilo i validnih argumenata, Generalštab je branjen u okviru borbe protiv korupcije, te zarad očuvanja kulturnog nasleđa, mnogo se govorilo o arhitekti Nikoli Dobroviću koji je projektovao zgradu, o estetskim vrednostima, o “vrhunskom delu jugoslovenske moderne arhitekture i urbanizma” i tome slično.

Međutim, nije se odbrana zaustavila na ovim argumentima, već je masovna mobilizacija građanstva izvršena na nekim drugim, dobro poznatim osnovama. Generalštab je predstavljen kao simbol srpskog slobodarskog otpora, kao suštinski izraz duha jednog naroda, kao mesto gde je rođena naša istorija, i sve u tom stilu.

Na protestu pod sloganom “Ne prelazite crvenu liniju”, Studenti u blokadi su poručili: “Rušenje Generalštaba značilo bi rušenje prava naroda da pamti, brisanje istorije i ponižavanje svakog građanina Srbije”, te kako je Generalštab “bio i biće simbol otpora”. Studenti Šumarskog fakulteta su dodali: “Generalštab je simbol hrabrosti, otpora i sećanja na borbu za slobodu. On je deo našeg identiteta, naše istorije i dostojanstva”.

Jedan zbor građana je zaključio da “Generalštab nije samo simbol vojske i odbrane”, nego nas “njegova arhitektura i istorija podsećaju na prošle generacije koje su gradile temelje naše slobode”. Narodni poslanik Aleksandar Jovanović Ćuta iz Ekološkog ustanka je govorio o "rušenju države na mestu gde je ona nastala". Čitavu problematiku možda je najbolje sažela glumica Anita Mančić: “Ja neću da dozvolim da gazimo leševe naših praotaca, poštujem to, poštujem ovu zemlju i svaki život koji je pao da bi mi danas bili slobodni ljudi. Taj Generalštab je simbol slobode. Neko je dao svoj život da bismo mi danas imali slobodnu državu”.

U vreme kada je Dobrović projektovao Generalštab, pedesetih godina prošlog veka, zaista se radilo o simbolu slobode, o antifašističkoj borbi, otuda i motiv kanjona Sutjeske koji je ugrađen u to zdanje. Međutim, u međuvremenu se dogodilo ponešto što je uništilo ovu simboliku. Na primer, zaposleni u Generalštabu, listom visoki oficiri, stali su na stranu onih koji su se na Sutjesci borili protiv partizana, pa su u ime četničke ideologije organizovali masovna ubijanja i proterivanja po susednim državama.

Upravo su iz zgrade Generalštaba organizovani i vođeni ratovi, pokretane agresije na susedne narode i planirani ratni zločini. Generalštab odavno nije simbol slobodarske borbe, već sušta suprotnost tome – jezgro zla Miloševićevog režima, simbol porobljavanja, uništavanja i zatiranja. Iz te zgrade navođeni su tenkovi i teška artiljerija koji su sravnili Vukovar sa zemljom, granate koje su pogađale Dubrovnik i Sarajevo, meci koji su streljali diljem bivše Jugoslavije, odatle su komandovani pokolji po Bosni i Kosovu, usmeravane hladnjače koje su prevozile tela mrtvih albanskih civila do masovne grobnice u Batajnici. 

Načelnici tog Generalštaba osuđeni su u Hagu za zločine protiv čovečnosti, a ceo vojni vrh je završio po kazamatima zbog ratnih zločina. Ako ćemo već da se služimo simbolima i metaforama, ta institucija odavno nije Titov Vrhovni štab, već Oberkommando der Wehrmacht. Da je pobunjenim građanima i studentima zaista stalo do “prava naroda da pamti” i do “sećanja na borbu za slobodu”, znali bi šta je juče bilo i negovali bi kulturu sećanja, a ne kulturu krivotvorenja prošlosti. Ovako, brisanjem zločinačkog nasleđa, negiranjem patnje koju smo naneli drugima, glumljenjem nevine žrtve – protivnici Vučićevog režima prihvataju retoriku i ideološke dogme svojih zakletih neprijatelja.

Otuda i utisak promašenosti političkog sukoba, sveopšte konfuzije i pobrkanih lončića. Srpsko društvo je očigledno zarobljenik sopstvene zločinačke prošlosti, nesposobno da se pogleda u ogledalo, da se suoči sa svojom odgovornošću za počinjeno zlo. Čak i kad veliki deo građana smogne snage da se usprotivi autokrati, učesniku udruženog zločinačkog poduhvata, i dalje nema spremnosti za istinsku distancu prema memorandum-dum narativima, niti za suštinski ideološki i politički zaokret.

A borba za Generalštab bila je idealna prilika da se pokaže jedno drugo, bolje lice Srbije. Dovoljno je bilo sprečiti rušenje zgrade zbog otpora koruptivnim poslovima, a potom se zalagati za obnovu građevine i njenu prenamenu. S obzirom u šta se Generalštab pretvorio devedesetih godina, najbolje bi bilo od njega napraviti muzej posvećen zločinima srpske vojske, domaću verziju berlinske Topografije terora.

Ako su u Nemačkoj od zgrada u kojima su bili smešteni štabovi SS-a i Gestapoa napravili muzej o zločinima Vermahta, ne vidim zašto u Srbiji nešto slično ne bi moglo da se uradi sa Generalštabom. Takav muzej nam je nasušno potreban, a nema bolje i simbolički idealnije lokacije. Činjenica da su ovakve ideje u ravni fantastike dovoljno govori o stanju srpskog društva: građani su pobunjeni protiv naprednjačkog režima, ali ne i protiv ideologije koja ga je stvorila.