Odlazak Rajka Danilovića: Sarajevski proces kao priprema za rat i istrebljenje

Odlazak Rajka Danilovića sa ovog sveta predstavlja i kraj jedne epohe, epohe koja je obeležena borbom za slobodu mišljenja i govora, protiv svake vrste jednoumlja, kako staljinističkog, tako i nacionalističkog. Danilović je gotovo čitav svoj radni vek proveo kao advokat koji je branio političke disidente, ljude progonjene zbog verbalnog delikta i žrtve državnog terorizma. Uz advokata Srđu Popovića, bio je jedan od najpoznatijih boraca za slobodu političkog mišljenja i pluralizam u Srbiji.

Na početku svog životnog puta Danilović je proveo nekoliko godina kao profesor sociologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Još je kraća bila njegova politička karijera – par godina je bio na funkciji člana Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. Bio je deo reformske vlasti srpskih liberala, uz Marka Nikezića, Mirka Tepavca, Latinku Perović, Boru Pavlovića i mnoge druge. U obračunu sa liberalima 1972. godine smenjen je i Danilović, uz još nekoliko hiljada funkcionera. Potom je još neko vreme predavao na fakultetu, da bi u martu 1974. prešao u advokaturu, gde je proveo svoj radni vek.

Kratko iskustvo liberalizma obeležilo je Danilovića za čitav život, definisalo njegove poglede na državu, politiku i društvo. Za liberale je bilo karakteristično, kako veli istoričar Milivoj Bešlin, autor kapitalne studije “Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji” – to što su nacionalno pitanje “videli u formi funkcionalne i demokratizovane jugoslovenske federacije u kojoj ne bi bilo mesta za nacionalizam kao dominirajuću ideološku paradigmu”. “Ponavljali su bezbroj puta, nacionalna ravnopravnost, suštinska federalizacija Jugoslavije, složena država, široka autonomija pokrajina – rečju federacija koja je dovoljno široka da se sa njom svi mogu identifikovati”, kaže Bešlin.

U takvoj atmosferi delovao je i Rajko Danilović, pre nego što je postao jedan od najpoznatijih pravnih zastupnika mnogih kojima je uskraćivano pravo na slobodu mišljenja i govora. Danilović se protivio sistemima koji dele građane na dve grupe – na podobne i nepodobne, na prijatelje vlasti i narodne neprijatelje, zalažući se dosledno za politički i ekonomski liberalizam. Na tom fonu definisao je i sopstveno viđenje državnog poretka za koji pledira.

“Politička policija, tužilaštvo i sudsko procesuiranje tipični su za neliberalne države, bez obzira da li se pravdaju ‘višim interesima nacije’ (fašizam i ekstremni nacionalizam), ‘višim političkim, verskim i sličnim interesima’ (totalitarizmi druge etiologije), ili ‘istorijskim interesima radničke klase’ (komunizam). Nasuprot ovoj podeli, u liberalno-demokratskoj državi ova podela u biti ne postoji. Ne postoje ‘prijatelji’ i ‘neprijatelji aktuelne vlasti, mada za građane, pojedince i grupe, ostaje mogućnost slobodnog izbora da participiraju u vlasti i aktivno učestvuju u političkom procesu kao opozicija i pretendenti na vlast, s jedne, i na ogromnu većinu koja je pasivna, van vlasti i često indiferentna spram iste, s druge strane. Zato liberalna koncepcija države aparat vlasti svodi na čuvara ‘mira i poretka’, a ostale oblasti života - ekonomske, tehnološke, kulturne i druge, prepušta njihovoj konkurentskoj ili drugoj inicijativi”, pisao je Danilović.

U socijalističkoj epohi Danilović je branio mnoge ljude koji su se našli na meti pravosuđa zbog izrečenog mišljenja koje se tumačilo kao neprijateljska propaganda. Među njegovim branjenicima su Vlado Dapčević, Vladimir Šeks, Dobroslav Paraga, Marko Veselica, Vuk Drašković, Azem Vlasi. Bio je i jedan od advokata “beogradske šestorke”, grupe intelektualaca koja je uhapšena 1984. i optužena za kontrarevolucionarnu delatnost. Bio je pravni zastupnik brojnih profesora, novinara, sveštenika i intelektualaca za delikt mišljenja širom Srbije, Crne Gore, Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Branio je autore, urednike i izdavače, u postupcima zabrane knjiga, časopisa i novina. Kako je sam Danilović govorio, nije branio svoje političke istomišljenike, već ljude s kojima se politički ne slaže, ali je branio njihovo pravo da govore i da zbog toga ne budu kažnjeni. Kasnije je povodom svog angažmana pisao kako mu je pre svega bilo stalo “da se u sudskim dvoranama i u javnosti borim za ono što u modernom vokabularu nazivamo ljudskim i građanskim pravima. Smatrao sam da je pravo na slobodno mišljenje, kao i pravo na političko javno delovanje, ne samo jedno od osnovnih građanskih prava, nego i da je obaveza svakog građanina koji je obrazovan i sposoban da artikuliše opšte i parcijalne interese”.

Nakon socijalizma, Danilović je takođe branio mnoge žrtve novog režima, između ostalih i grupu albanskih studenata koja je uhapšena 1999. godine. Bio je i među braniocima Fljore Brovine, u ime Fonda za humanitarno pravo. U Srbiji je najpoznatiji kao zastupnik žrtava državnog terorizma, pre svega kao opunomoćenik porodica Zorana Đinđića i Slavka Ćuruvije.

U Bosni i Hercegovini Rajko Danilović je najpoznatiji po Sarajevskom procesu u kojem je bio advokat četvorice optuženih – Džemaludina Latića, Ismeta Kasumagića, Derviša Đurđevića i Mustafe Spahića. O tom montiranom suđenju Danilović je napisao knjigu “Sarajevski proces 1983”, objavljenu 2006, u kojoj je opisao celokupan tok suđenja, atmosferu koja je u to vreme vladala u društvu, ali je izložio i ceo mehanizam političkog progona u socijalističkoj Jugoslaviji.

Daniloviće piše da je posebna karakteristika Sarajevskog procesa to što je “on najuzorniji staljinistički proces u to vreme, kada su promene i najava erozije i poraza komunističkog sveta, po najpronicljivijim duhovima, već bile započete”. Po njegovom mišljenju, progon muslimanskih intelektualaca ne odražava moć tadašnje bosansko-hercegovačke nomenklature, već je odraz njihove sumnje u legitimitet sopstvene vlasti. Predosećanje da su izgubili legitimitet nakon Titove smrti i da se njihov svet ruši dovelo je do surovog progona. “Možda su organizatori procesa imali jednak osećaj pa su ga radi toga tako pregnantno organizovali i vodili, što je čak izazivalo reagovanje i onih koji nisu imali ni razumevanja ni simpatija za uhapšenike i njihova opredeljenja”.

Danilović zaključuje: “Za predmet surovog staljinističkog, policijskog i sudskog progona odabrani su nezaštićeni i neorganizovani muslimanski intelektualci. Bili su to krivci bez krivice, građani, progonjeni vernici u poslednjoj četvrtini dvadesetog stoleća, kada je već istrošena i neuverljiva posttitovska politička oligarhija htela da manifestuje svoju ‘gvozdenu metlu'”. Prema njegovim rečima, kada se pogleda sa vremenske distance, Sarajevski proces se pokazuje kao klimaks autoritarnosti i staljinizma, a njegova se “žestina može jedino objasniti, ali ne opravdati, smrtnim strahom tog režima od drugačijeg i različitog mišljenja, strahom od pluralizma i demokratije”.

Kada je 1983. godine prihvatio da brani optužene intelektualce u Sarajevu, za Rajka Danilovića, kao iskusnog advokata progonjenih zbog delikta mišljenja, bio je to samo još jedan proces u nizu sličnih. Prethodno je u Beogradu zastupao Islamsku versku zajednicu i njenog muftiju Hamdiju Jusufspahića. Muftija je i inicirao da Danilović bude jedan od advokata sarajevskih uhapšenika.

Međutim, kada je došao u Sarajevo, shvatio je da nije u pitanju samo još jedan tipičan politički progon. Stekao je utisak “da je tih dana biti Musliman, samo po sebi bilo opasno i rizično”. “Taj stepen apriornog neprijateljstva i omraze nije bio rezultat samo komunističke netrpeljivosti prema neistomišljenicima i pritiska političke policije, već se osećala neka dublja, iracionalna mržnja koja je imala teološku i etničku pozadinu, koja će se posle nepunih desetak godina pretvoriti u bespoštedni rat i istrebljenje Muslimana”, pisao je Danilović u knjizi “Sarajevski proces 1983”.

Deceniju nakon procesa, dok je trajala agresija na BiH i opsada Sarajeva, Danilović je počeo sebi da postavlja neka pitanja, posmatrajući suđenje u svetlu rata, razaranja i masovnih zločina. O tome u knjizi veli: “Kada je Sarajevo dugotrajno bilo bombardovano sa okolnih brda, kada su dolazili neki poznati pisci ili javni radnici da ispale neki plotun na građane Sarajeva, tada sam se često pitao da li je sudsko procesuiranje grupe muslimanskih intelektualaca u Sarajevu 1983. godine, bilo prolegomena ideološke i emotivne pripreme za rat u Bosni i Hercegovini od 1992. godine i nadalje. Da li su neki dijabolični i destruktivni umovi pripremali i najavljivali razaranja, ubistva i zločine u Bosni i Hercegovini, ispoljavajući netrpeljivost i mržnju prema Muslimanima i islamu?”

Danilović kaže da mu je branilačko iskustvo iz Sarajeva pomoglo da shvati “Sarajlije koji su bili okruženi topovima i bombardovani oružjem JNA od strane bosanskih Srba”. “Sve moje simpatije bile su na strani žrtava 1983. godine, kao i deset godina kasnije, koje nisu ispoljavale ekspanzionističke težnje, već samo želju da žive po izboru svog verovanja, običaja i samopoštovanja u multietničkoj i multikonfesionalnoj Bosni i Hercegovini”, piše advokat.

Na kraju Danilović dolazi do zaključka da je suđenje muslimanskim intelektualcima bilo neka vrsta uvoda u rat, najava budućih događaja, jer je u javnom prostoru legitimisano širenje mržnje prema Bošnjacima: “Sarajevski sudski proces muslimanskim intelektualcima bio je, očigledno, ne samo u funkciji očuvanja komunističkog poretka zabrinutih titoista posle smrti Josipa Broza Tita, već je bio i uvod na podsticanje etničke i verske mržnje između Bošnjaka (Muslimana), s jedne strane, i Srba i Hrvata koji žive u Bosni i Hercegovini, sa druge. Iz samog sudskog procesa ne može se otkriti umešanost elita tih dvaju nemuslimanskih i bosanskih nacija iz Beograda, ali ceo proces se zasnivao na prebrojavanju po principu mi i oni, a očigledno je bio u funkciji omraze Muslimana. Mržnja podsticana na verskoj osnovi prerasla je u etničku mržnju, bez koje, razume se, nije ni mogao da se vodi rat i agresija u Bosni i Hercegovini. Ovaj sudski proces tako je vođen da je bez uzdržanosti podsticao ovu mržnju, a alibi je bio lažan progon neistomišljenika koji se pravdao ugroženošću socijalističke vlasti i bezbednosti države”.

Nakon odlaska Rajka Danilovića, u svetlu njegove višedecenijske borbe za ljudska i građanska prava, za slobodu mišljenja i govora, za politički pluralizam i toleranciju, za liberalni sistem - možemo se još jednom zapitati koliko je katastrofalna bila čistka srpskih liberala 1970-ih godina. Nezahvalno je praviti scenarija za alternativnu istoriju, ali čini se da bi sa ljudima poput Rajka Danilovića na čelu, Jugoslavija imala mnogo više šansi da izbegne ratove i da izvrši demokratsku transformaciju.

Kako kaže Milivoj Bešlin, liberali su kao ključnu opasnost po opstanak Jugoslavije videli “razgorevanje srpskog nacionalizma kao najrasprostranjenijeg. Bili su svesni da njegova eksplozivna snaga može dovesti do neslućenih tragedija i u krvi razoriti Jugoslaviju”. Liberali su poraženi, prevladala je dogmatska, konzervativna struja koja se najvećim delom krajem osamdesetih stopila sa nacionalističkom intelektualnom elitom, posledice predobro znamo.

Danilović i njegovi liberalni saborci nisu imali priliku da oblikuju državnu politiku i stvore jednu drugačiju budućnost. Kad već nije bio u mogućnosti da sa pozicija vlasti vodi zemlju u pravcu liberalne demokratije, Danilović je učinio najviše što je mogao: branio je progonjene i politički nepodobne, i borio se za svoje ideale, kako u sudnici, tako i u javnosti. Ne samo da je pomogao nebrojenim konkretnim ljudima, već je i učinio nemerljivo mnogo na proširenju prostora slobode u jednom konstantno neslobodnom društvu. Više od toga u datim okolnostima nije se moglo učiniti. Da parafraziram jednog pisca – ispunio je svoju sudbinu.