Kraj Vučićevog režima ili kraj Miloševićeve epohe?

Aleksandar Vučić je izgubio izbore i priznao poraz relativno mirno. Pripreme za nasilje, raspoređivanje žandarmerije i policije po centru Beograda, dovoženje vozila za razbijanje demonstracija, povratak lojalnih kriminalaca u takozvani Ćacilend, paravojni logor kod Predsedništva – bili su uzaludni. Razlika od pola miliona glasova u korist Studentske liste bila je prevelika da bi autokrata pokušao da izvrši državni udar.

Usledilo je slavlje širom Srbije, a potom buđenje institucija iz zimskog sna koji je trajao 14 godina, te raznorazne inicijative odozdo, iz pobunjenog društva. Pljušte zahtevi za ostavke, krivične prijave, specijalna komisija proverava rad tužilaštva, daju ostavke direktori i urednici na Radio-televiziji Srbije i Radio-televiziji Vojvodine, građani uklanjaju grafite mržnje, uključujući i one posvećene Ratku Mladiću, traži se zabrana rada TV Informer, sprečava se uništavanje dokumentacije koja može da kompromituje naprednjačke kadrove... 

Ceo taj talas razvlašćivanja naprednjačkog režima odvija se u trenutku kad izborni proces još nije okončan do kraja, kad nije konstituisana Skupština, niti je izabrana nova Vlada, a na vlasti je, makar formalno, i dalje stari režim, u tehničkom mandatu. Ako je tako sad, kad Studentska lista nije na vlasti, logično je očekivati da će nakon formiranja Vlade započeti temeljna demontaža naprednjačke hobotnice, reforma sistema i konačno unormaljivanje ove poprilično razorene države.

Od budućih poslanika i kandidata za ministre stižu i ohrabrujuće poruke za region. Nosilac Studentske liste Ilija Srdanović poručuje da će nova vlast poštovati rezolucije o genocidu u Srebrenici, te da je Vučić svojim ratnohuškačkim izjavama iz devedesetih godina osramotio Srbiju. Budući poslanik Aleksandar Baucal, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, poručuje da će Srbija stvarati regionalnu stabilnost, koja će se graditi “na osnovu dijaloga, saradnje i nekih dobrosusedskih odnosa”. 

Profesor na istom fakultetu i potencijalni kandidat za ministra unutrašnjih poslova Jovo Bakić kaže da “neće biti ludiranja nacionalističkog” i da će se “Bosna i Hercegovina priznavati kao država sa punim teritorijalnim integritetom i suverenitetom”. Ukratko: “Jednostavno, želimo da vratimo neka vremena koja su, čini mi se, zaboravljena odavno, nažalost, a to je da mi možemo da živimo jedni s drugima kao normalni ljudi, kao normalne komšije”.

Ovih dana se moglo čuti i da će biti sprovedena istraga o mešanju Vučićevog režima u politički život i unutrašnja pitanja Crne Gore, BiH i Makedonije, jer su to protivzakonite delatnosti. Rano je za predviđanja budućnosti, to je uvek nezahvalan posao, ali deluje da će naši susedi konačno moći malo da odahnu, da postoji ozbiljna mogućnost da Srbija prestane da bude izvor nestabilnosti u regionu i dežurni zlostavljač svakog ko ima nesreću da se s njom graniči.

Novu vlast čeka ogroman posao. Razorene i korumpirane institucije, policija, tužilaštvo, pravosuđe, bezbednosne službe, zdravstvo, školstvo, javna preduzeća, opštine, lokalne uprave – sve to treba reformisati, smenjivati naprednjačke kadrove, pronaći ozbiljne i kompetentne ljude koji će da vode ustanove, izvući sistem iz tradicionalne partokratije. Treba urediti i medijsku sferu koja je odavno preobražena u mašineriju za širenje mržnje, teorija zavere, satanizaciju političkih protivnika i stvaranje kulta velikog vođe. Slede i predsednički izbori, a potom bi valjalo organizovati prevremene lokalne izbore, kako bi se naprednjaci skinuli s vlasti i na lokalu. Neophodna je demontaža naprednjačke hidre čiji su pipci prodrli bukvalno u sve segmente društva i države, i svuda iza sebe ostavili pustoš. 

No, sudeći po atmosferi u društvu u prvoj nedelji nakon izbora, reklo bi se da postoji volja i u budućoj vladajućoj većini, ali i u samom društvu da se počne sa demokratskom obnovom. Čitava zemlja ovih dana izgleda kao da se probudila iz noćne more, otvorila oči i počela da sređuje zatečeni nered. 

Mada, meni se čini da stvarnost trenutno više liči na pesmu “Probuđenje” Zbignjeva Herberta, u prevodu Petra Vujičića: “Kad je jenjala strava, ugasli reflektori / otkrili smo da smo na đubrištu u vrlo čudnim pozama / jedni istegnutog vrata / drugi otvorenih usta iz kojih se još cedila otadžbina / treći s pesnicom pritisnutom na oči / zaneseno zgrčeni patetično napregnuti / u rukama smo imali komadiće lima i kosti / (svetlost reflektora pretvarala ih je u simbole) / ali sada su to bile samo kosti i lim / nismo imali kuda da odemo ostali smo na đubrištu / napravili smo red / kosti i lim predali smo u arhiv / slušali smo cvrkutanje tramvaja lastavičji glas fabrika / i novi život prostirao nam se pod nogama”.

Kako god bilo, Srbija je zahvaljujući dvogodišnjoj borbi Studentskog pokreta i pobunjenog društva protiv autokratskog režima dobila istinsku šansu za demokratski preobražaj, za izlazak iz spirale destrukcije i autodestrukcije, za novi početak. Pa ako je sve tako sjajno i bajno, ili bar umereno optimistično, ako se nakon višedecenijske mrkle noći na horizontu najzad pojavio nagoveštaj nove zore, zašto onda potpisnik ovih redova ne može da učestvuje u sveopštem slavlju i trijumfalizmu, zašto ga ne spopadaju izlivi radosti i napadi sreće? Zašto se ne prepusti kolektivnoj euforiji, već neprestano nešto zakera, poput poslovičnog staračkog dvojca iz “mapetovaca” koji stalno nešto zvoca?

Racionalizacijom tog mutnog osećaja gorčine, strepnje i nezadovoljstva stiže se do nekolicine razloga. Činjenica da smo 14 godina bili pod vladavinom jednog nikogovića, te da je on do nedavno izgledao nepobedivo, da je taj nosač gajbica kod Vojislava Šešelja uspeo da zarobi institucije, i to gotovo bez ikakvog otpora, dovoljna je za osećanje nelagode. Takođe, nije nam ovo prvi put da potpadnemo pod vlast nekog lokalnog tiranina. Još gore je bilo sa Slobodanom Miloševićem kog je većina građana dočekala kao mesiju, izbavitelja i izabranika srpstva. Za razliku od Vučića, njega su mase iskreno obožavale, a on ih je odveo u bedu, ratove, zločine, izolaciju i sveopšte uništenje. 

Takođe, već smo jednom imali priliku za preobražaj države i društva, nakon 5. oktobra, pa se to okončalo tako što su nam državni službenici ubili premijera, a potom je započeo povratak na fabrička podešavanja iz devedesetih. Već u vreme nacionalističkog divljanja Vojislava Koštunice, u vreme mitinga “Kosovo za patike”; u vreme pomirenja Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, u vreme nelegalnog donošenja aktuelnog Ustava – bilo je jasno da idemo u smeru nekog novog tiranina. Svi dosadašnji neuspesi u demokratizaciji Srbije, u nastojanjima da se izađe iz mitološke matrice usostavljenje u drugoj polovini osamdesetih – stvaraju strah da ni sada nećemo uspeti. 

Trovanje društva nacionalizmom, mržnjom, ideologijom srpske posebnosti, autoviktimizacijom, ruskokolonaštvom, antievropejstvom, teorijama zavere, narodnjaštvom, kolektivizmom i sličnim mentalnim toksinima traje predugo, decenijama, i ostavilo je strašne posledice u ljudskim dušama. Državna glorifikacija ratnih zločinaca, negiranje genocida, nacionalna homogenizacija oko najgorih pripadnika nacije, organizovano stvaranje nacije saučesnika u zločinu, sistematsko treniranje neosetljivosti na patnju drugih, prezir prema žrtvama i onima koji pate, čak nezavisno od nacionalne pripadnosti – to je dodatno urnisalo mentalno stanje nacije. 

Ideološka narkoza postala je stanje koje smatramo normalnim, većina tih nakaradnih sadržaja je internalizovana, to su postali aksiomi, nešto sasvim prirodno, nešto što se ne dovodi u pitanje. I ta impregniranost nakaznom ideologijom prevazilazi političke podele i partijske sukobe. Na primer, kod nas godinama mediji kukaju kad god u Crnoj Gori dođe do promene lektire i sadržaja čitanki, žaleći se što je neki srpski pisac, recimo Matija Bećković, izbačen iz programa, a na njegovo mesto ubačen neki crnogorski pisac. Takve tekstove su objavljivali i režimski tabloidi i nezavisni mediji, blaženo nesvesni da Crna Gora nije Srbija, te da ima pravo, kao suverena država, da pravi sopstveni školski program. Ukratko, mi nismo ni svesni koliko smo otcepljeni od realnosti i uronjeni u deluzije. 

Da skratim, mene muči to što ne znam da li je pao samo Vučićev režim ili je srušena i memorandum-dum ideologija. Da li je ovo kraj jedne epohe, najsramnije u istoriji Srbije, epohe mahnitanja i zla, satiranja i mržnje, uništenja i samouništenja? Pošto imam bar neku mutnu predstavu o tome koliko su “spasioci nacije” zatrovali tu istu voljenu naciju sopstvenim neurotičnim i psihotičnim predstavama, jasno mi je da će detoksikacija biti proces koji zahteva gotovo natčovečanske napore. 

Ne kažem da neće uspeti, nisam čak ni pesimista, mislim da će zaista doći do promena, neke promene su već sada vidljive, ne sumnjam da će društvo i država biti promenjeni na bolje, bar donekle. Samo što meni posle nezamislive količine užasa, posle četiri decenije rasula, posle toliko ubijenih, razorenih, osakaćenih, zlostavljanih, progonjenih ljudskih bića, posle toliko patnje - i u susednim državama i u Srbiji – “donekle” naprosto nije dovoljno. “Donekle” nije razlog za slavlje, trijumf, radost i sreću. 

A čak i da dođe do bajkolikog preobražaja, da se zločinačka žaba transformiše u nevinog princa, da se koliko sutra suočimo sa prošlošću i izgradimo društvo na istini o našim zločinima, da učinimo najviše što čovek učiniti može – ni to ne bi bilo dovoljno. Ali, to je već druga tema, iz drugog registra, etičkog i antropološkog, a ne društveno-političkog i ideološkog, pa ćemo o njoj nekom drugom prilikom.